Ivana Zagorac

Traganja za dušom i duševnošću motivirala su filozofe na stvaranje koncepcija raznolikog spektra tumačenja. Možemo li spoznati dušu, možemo li definirati duševnost, što bi to zapravo bilo i postoje li takve kategorije koje bi uopće mogle biti predmetom spoznaje, pitanja su na koja nailazimo i u filozofskoj misli Pavla Vuk-Pavlovića.Ishodište njegove filozofije jest doživljaj kao mjesto preplitanja gnoseoloških, ontoloških i etičkih problema te pristup fenomenu doživljaja gradi na kritičkom prevladavanju neokantovskih i pozitivističkih strujanja. Iz kompleksnosti razumijevanja doživljaja iščitavamo specifičnost jedinstva svjesnosti kao subjektivne i predmetnosti kao objektivne komponente doživljaja, njihove složene međuodnose koji produciraju i originalnu filozofsku teoriju pluralizma svjetova te se na kraju pitaju i o mogućnosti filozofije kao takve.Searching for the soul and spirituality has been motivating philosophers to create conceptions of diverse interpretations. Can we gain insight into the soul, can we define spirituality, what is spirituality as a matter of fact and are there such categories that could be the subject of insight – are all questions that we come across in the philosophical thoughts of Pavao Vuk-Pavlović.Experience, as the locus of interlacement between gnoseological, ontological and ethical problems, is where he starts his philosophy. He builds his approach to the phenomenon of experience upon a critical transcendence over the Neo-Kantian and positivistic currents. It is from the complexity of his understanding of experience that we can read out the specific quality of the unity between one’s consciousness – as the subjective component – and the object of one’s experience – as the objective component of experience – their complex interrelations that also give rise to his original philosophical theory of the pluralism of worlds and, finally, investigate the capabilities of philosophy as such

La différence entre la représentation d’un sportif de haut niveau, telle qu’elle a pu l’être par le passé et telle qu’elle est aujourd’hui, se précise peut-être le mieux au carrefour des théories du cyborg et du sport. La reconceptualisation de la notion de « sportif » évolue dans le sens du « naturel » vers « l’artificel ». Au cours de l’histoire humaine, les sportifs de haut niveau ont toujours été perçus comme, dans une certaine mesure, « non naturels » et ont été célébrés comme des héros dépassant les limites de leur propre corps. Les événements sportifs actuels attirent plus de spectateurs que jamais, et dans le même temps, la concurrence acharnée relève les niveaux et les critères des compétitions. Les sports attirant des spectateurs en masse sont depuis longtemps des « foires aux monstres ». Qu’ils soient dans les stades ou confortablement assis devant leur petit écran, les spectateurs ont du mal à imaginer avoir un jour eux-mêmes un corps aussi musclé avec des superréflexes. La notion démodée de souffrance à base de sang, de sueur et de larmes est désormais présente comme partie prenante des performances de la technoculture moderne. Nombre de questions qui découlent de cette perspective ont trouvé un terrain de débat dans une relativement nouvelle approche, pluriperspectiviste, des défis de l’époque biotechnologique : la bioéthique. La bioéthique offre une base au dialogue sur les questions essentielles du monde actuel : un dialogue qui surmonte les positions sectorielles, historiques et culturelles. Cependant, un tel discours se trouve confronté au pluralisme des approches comme aux barrières méthodologiques et requiert la création d’un appui théorique adéquat. Cette étude ne mettra en exergue que quelques- uns des points problématiques qui, dans le domaine du sport, mettent en relief les défauts des conceptions monoperspectivistes existantes. Dans ce sens, ne seront soulignés que quelques symptômes de la désorientation de la vie quotidienne apparaissant de manière particulière dans le sport : la fragilité des positions éthiques incombant aux concepts de « l’esprit du sport » et du « fair-play » face au progrès scientifique et technique, l’objectivation du corps, l’intérêt accru pour des activités à risque. Ces caractéristiques sont considérées comme les signes d’un besoin de supplanter les approches réductrices et monoperspectivistes, jusqu’à présent dominantes, que l’approche particulière de la bioéthique a la capacité de surmonter

Uza sve teškoće pozicioniranja humanizma unutar povijesnog okvira, neslaganja oko definiranja njegove naravi, izvora i temeljnih motiva, kao i odnosa spram tradicija mišljenja, uputnim se čini usmjeriti humanistima samima i kroz njihove radove pokušati detektirati onaj novum humanističkog svjetonazora. U tome smislu ovaj će se rad temeljiti na djelu jednog humanista »prve generacije« i pisca utjecajnog pedagogijskog traktata.Petar Pavao Vergerije stariji , književnik, crkvenopolitički pisac i dužnosnik, na samome početku 15. stoljeća piše raspravu De ingenuis moribus ac liberalibus studiis koju bilježimo kao svojevrsnu prekretnicu u filozofskome shvaćanju odgoja. Humanistički program kakav nudi Vergerije, u mudrosti vidi rezultat studija cjelovitog znanja i ostvarenje slobode. Dijalog s tradicionalnim vrijednostima osnova je razumijevanja vlastitoga vremena i njegovih vrijednosti, te zahtijeva slobodan studij kao jedini dostojan slobodna čovjeka. Odgoj pritom treba služiti svakidašnjici, a misao biti potkrijepljena i dopunjena djelom. Iako cijenjen kao prvi humanistički pedagogijski traktat, konfrontiran s misaonim naslijeđem srednjovjekovlja, Vergerijevo djelo i samo nastaje na tragu tradicije; pristupajući mudrima i sam postaje učeniji. Utoliko će i ovaj rad nastojati smjestiti Vergerijevo djelo u kontekst vremena njegova nastanka, kao i naznačiti utjecaj koji je imalo na promoviranje humanističkog svjetonazora.Against all difficulties of positioning humanism in frames of history, disagreements about defining its nature, sources and grounding motives, and also its relation to philosophical tradition, it seems recommendable to rely on humanists themselves and by studying their works try to detect the novum of humanistic way of perceiving the world. With that aim, this paper will be based on work of a “first generation” humanist and a writer of influential pedagogical treatise. Peter Paul Vergerio, Sr. , a writer, religiously political author and a dignitary, at very beginning of the 15th century writes the treatise De ingenuis moribus ac liberalibus studiis which we note as a kind of a milestone in philosophical understanding of education. Humanistic programme, offered by Vergerio, treats wisdom as an outcome of study in comprehensive knowledge and as achievement of freedom. A dialogue with traditional values is basic for understanding proper time and its system of values, and it calls for a free study as the only one that is worthy of a free man. Education should then be in service of every day life, and the idea should be verified and completed by an action. Although appreciated asthe first humanistic pedagogical treatise, being confronted to intellectual inheritance of the Middle-Ages, Vergerio’s work itself originates from tradition; admitting to the wise, he himself becomes wiser. For that reason this paper will tend to place Vergerio’s work in context of time when it was created, and to note the influence it had on promoting humanistic way of perceiving the world

Le renouveau de la pensée de Fritz Jahr semble arriver au bon moment. Au cours de son essor rapide, la bioéthique a réussi à prendre différentes formes, mais aussi à voir sa principale intention se réduire et devenir hyperspécialisée dans ses aspects théoriques et pratiques. La pensée de Fritz Jahr, résumée dans son impératif bioéthique, nous incite à appréhender à nouveau tant l’intention fondamentale de la bioéthique que le domaine de son objet. C’est pourquoi cette étude se concentrera sur l’impératif bioéthique de Jahr, ses points de départ, sa construction et ses implications, dans un double objectif : explorer la pensée originale de Jahr, puis tenter d’appréhender son message dans le cadre du discours contemporain relatif à la bioéthique, notamment la bioéthique intégrative. Ce dernier point n’a été qu’esquissé, laissant place à un éventuel développement. Enfin, le texte revient sur la Déclaration de Rijeka, document qui représente la tentative d’une transformation conceptuelle et méthodologique de la bioéthique contemporaine dans le contexte de la pensée de Jahr

Razlika između prikaza vrhunskog sportaša nekad i danas možda se najbolje ocrtava u točki susreta kiborg-teorije i studija o sportu. Rekonceptualizacija pojma ‘sportaš’ u tome se smislu otvara kao pomak od ‘prirodnoga’ ka ‘umjetnom’. Tijekom ljudske povijesti vrhunski sportaši uvijek su bili doživljavani kao na određeni način ‘ne-prirodni’ i slavljeni kao heroji koji su nadvladali granice svojih prirodnih tijela. Današnji sportski događaji privlače više gledatelja nego ikada ranije, a oštra konkurencija podiže i same standarde i kriterije natjecanja. Sportovi koji privlače mase gledatelja već su odavno predstave ‘nakaza’; gledateljima na stadionima ili pred televizorom u udobnosti njihovih domova gotovo je nemoguće zamisliti da bi i sami ikad mogli postići tako super-mišićavo tijelo sa super-brzim refleksima. Staromodni krv, znoj i suze još su uvijek negdje prisutni, iako inkorporirani u napredna dostignuća moderne tehno-kulture. Mnoštvo pitanja koja proizlaze iz takve perspektive pronašla su svoje mjesto za raspravu u relativno novom pluriperspektivnom pristupu izazovima biotehnološkog doba – bioetici. Bioetika nudi platformu za dijalog o bitnim pitanjima današnjice, dijalog koji nadrasta disciplinarne, stručne, historijske i kulturološke pozicije. Takav diskurs suočava se, međutim, sa pluralizmom u pristupima kao i metodološkim barijerama te pretpostavlja stvaranje odgovarajuće teorijske podloge. Ovaj rad će izdvojiti samo neke problemske točke koje u području sporta plastično ocrtavaju nedostatnosti postojećih monoperspektivno orijentiranih koncepcija. U tome smislu, naglasit će se samo neki simptomi koji ukazuju na dezorijentiranost svakodnevnog življenja, a koji se na osoben način prikazuju u sportu: krhkost etičkih pozicija sadržanih u konceptima »duha sporta« i fair playa u sučeljavanju sa znanstveno-tehničkim napretkom, objektivacija tijela, te porast interesa za aktivnostima visokog rizika. U ovome radu navedena obilježja razumijevaju se kao znakovi potrebe za nadilaženjem redukcionističkih i monoperspektivnih pristupa, donedavno dominantnih, a koje osobit bioetički pristup ima mogućnosti nadići

Die Revitalisierung des Gedankens Fritz Jahrs scheint rechtzeitig aufzutreten. Der Bioethik gelang es, im Laufe ihrer temporeichen Entwicklung diverse Formen anzunehmen, nichtsdestotrotz in ihrer Grundintention reduziert sowie in ihren theoriebezogenen und praktischen Aspekten hyperspezialisiert zutage zu treten. Die Idee Fritz Jahrs, summiert in dessen bioethischem Imperativ, gibt uns den Ansporn, sowohl die Grundintention der Bioethik als auch ihr Gegenstandsgebiet von Neuem in Augenschein zu nehmen. Mithin richtet sich diese Arbeit auf Jahrs bioethischen Imperativ, dessen Ansatzpunkte, Konstruktion und Implikationen, mit zweifachem Vorhaben: Jahrs Quellgedanken auszuforschen sowie eine Auslegung seiner Botschaft im Rahmen des zeitgenössischen Diskurses zur Bioethik – speziell zur integrativen Bioethik - zu wagen. Das Letztere wurde lediglich durch Anmerkungen ausgeführt, indem es einen Manövrierraum zum eventuellen Gedankenaufbau offenließ. Abschließend nimmt der Text einen Rückblick auf die Rijekaer Deklaration als ein Dokument, das einen Versuch der konzeptuellen und methodologischen Transformation der gegenwärtigen Bioethik im Kontext von Jahrs Idee darlegt

Zamah neoplatonističkih koncepcija i oživljavanje ideala antike uz zdušnu potporu petrarkističke lirike, u humanizmu i renesansi uzvisuju ženu na način nepojmljiv za srednjovjekovlje. Dubrovačko zakonodavstvo, već od ranije pod prevladavajućim utjecajem Crkve, bilježi značajne promjene u pozicioniranju žene u društvu, dok nove misaone orijentacije snažno utječu i na kulturni život. Tako se u Dubrovniku pojavljuju i prve pjesnikinje, a konstruira se i prvi mit o ženi, onaj o Cvijeti Zuzorić. Upravo njen suvremenik i dragi prijatelj Nikola Vitov Gučetić, svojim radovima svjedoči novu mogućnost – ženski glas uklopljen u filozofski koncept i promoviran potpisom uglednog Dubrovčanina. Gučetić otvara prostor svog ljetnikovca, zaštićenog mjesta za »časna proučavanja«, dvjema ženama za njihove razgovore o ljepoti i ljubavi, a posvetu objavljenim Dijalozima upućuje još jednoj »vrlo dičnoj i prepoštovanoj gospoji«, Cvijetinoj sestri Niki. Time svojoj supruzi Maruši Gundulić i Cvijeti Zuzorić posredovano daje glas, ali i ime. U stilskom susretu pjesničkog i filozofskog, prožimanju aktera i interpretatora, premošćivanju od bogova do Boga, Gučetić prolazi tragovima autoriteta iz dobro mu znane filozofske tradicije, opredjeljujući se ipak već i samim podnaslovom za promišljanje ljubavi »u Platonovu duhu«.Ovaj rad otkriće žene prezentirano kroz ženski glas dovodi u vezu s Gučetićevim stavovima iznesenim u Upravljanju obitelji, djelu objavljenom desetak godina nakon Dijaloga o ljepoti i Dijaloga o ljubavi. Poseban naglasak stavljen je na Gučetićevo tematiziranje pojma ljubavi i snagu argumenata korištenih u rješavanju zagonetke moći, izvorišta i kompleksnosti ljubavi.The vigorousness of Neo-Platonic conceptions and the revival of the ideals of antiquity, along with wholehearted support from Petrarchian lyricism, exalted women in Humanism and the Renaissance in a way which was inconceivable in the Middle Ages. The legislature of Dubrovnik, already under the prevalent influence of the Church, witnessed significant changes in the social positioning of women, while the novel intellectual orientations exerted powerful influence on its cultural life. Accordingly, it was in Dubrovnik that the first-ever poetesses emerged, and that the first-ever female myth was constructed; namely that of Cvijeta Zuzorić. The work of her contemporary and dear friend, Nikola Vitov Gučetić, bears witness to the then novel possibility – woman voice embedded in a philosophical concept, and promoted by the signature of this reputable citizen of Dubrovnik. Gučetić opened the doors of his villa, a sheltered place for »honourable study«, to two women for their talks of beauty and love, and dedicated the published Dialogues to yet another »respectable and most fair lady«, Cvijeta’s sister Nika. With this he gave his wife Maruša Gundulić and Cvijeta Zuzorić not only mediate voice, but also a name. In the stylistic encounter of the poetical and philosophical, in the interlacement of the actor and interpreter, in the bridging from gods to God, Gučetić traces the trails of authority from a well-known philosophical tradition, opting for a reflection on love »in the spirit of Plato« already in his subtitle.This paper unveils women presented via a feminine voice, and compares them with Gučetić’s attitudes articulated in his Upravljanje obitelji , a work published some ten years or so after his Dijalog o ljepoti and Dijalog o ljubavi . Close attention is given to Gučetić’s thematisation of the concept of love and the strength of arguments used in solving the mysteries of the power, source and complexity of love

The need for philosophical practice to integrate various methods, both conceptual and those based on the use of emotions, raises the question as to whether its methodology is necessarily eclectic, in terms of the collection of various methodologies used in philosophy, or whether there is a way to move beyond eclecticism. This is the main subject of this paper. In other words, the question is whether there is such a thing as an ‘integrative’ methodology and, if so, what distinguishes such a method from mere eclecticism. In this text, we define the methodological procedure of integrativeness as the process of systematizing perspectives into an orientational answer to the demands of a specific problem. What differentiates such an approach from mere summation is a new contribution that results from a synergistic and systematic meeting of positions and argumentations whose final result differs from its initial elements. Diversity in the form of a multidimensional relationship towards life and the world results in numerous perspectives, which is a value that should be cultivated and integrated into a reflective and actional perception of the world.