Iris Vidmar Jovanović

Suvremeni trendovi analitičke književne estetike sve se češće suočavaju s pitanjem o tome koliko su filozofija i književnost slične, a koliko različite. Ovakvo problematiziranje proizlazi iz činjenice da postoji određeni prostor preklapanja između njih dvije, zbog kojeg se postavlja pitanje o tome što je to po čemu se one razlikuju. Jedan od načina da se na to odgovori jest da pobliže pogledamo i filozofiju i književnost, te da na taj način pokušamo pronaći neko svojstvo po kojem se razlikuju. Boran Berčić nedavno je sažeo ključna filozofska stajališta o tome što je filozofija. Analizirajuća ta stajališta, u radu nastojim vidjeti koliko se onoga što se inače smatra distinktivnim svojstvom filozofije može primijeniti i na književnost

Dans cet article, nous souhaitons étudier les différents avantages épistémologiques qu’on tire de certains ouvrages artistiques, en nous focalisant sur les arts narratifs. Nous affirmons que, dans un certain sens, les arts narratifs peuvent ressembler au témoignage, dans la mesure où ils fournissent des informations susceptibles d’être épistémologiquement précieuses aux acteurs cognitifs que nous sommes. Nous distinguons au moins deux catégories larges de ces avantages épistémologiques. La première comprend « l’énoncé des faits » et dans ce sens représente le pendant du cas paradigmatique de témoignage où, ce que le témoin dit, peut être source de connaissance pour le public qui de cette manière reçoit simplement les faits . Cependant, cette sorte d’avantage épistémologique n’est pas la plus originale ou la plus pertinente qu’on puisse tirer de l’art. L’autre catégorie concerne l’accroissement de la conscience ou l’approfondissement de la compréhension de certains phénomènes, soit en rapportant les faits d’une façon spécifique, puissante et engageante , soit en présentant la position, l’attitude ou l’opinion de l’artiste, qui puissent nous être révélateurs ou provocateurs

In diesem Paper möchten wir den unterschiedlichen epistemologischen Vorzügen auf den Grund gehen, die wir in der Arbeit mit einigen Kunstwerken erlangen, wobei unser Schwerpunkt in der narrativen Kunst liegt. Wir behaupten, die narrativen Künste könnten in gewissem Sinne dem Zeugnis ähneln, insofern sie Informationen besorgten, die epistemologisch wertvoll für kognitive Agenten wie uns seien. Wir identifizieren zumindest zwei breite Kategorien dieser epistemologischen Vorzüge, die Erste schließt „Tatsachenangaben“ ein und ist in diesem Sinne vergleichbar mit dem paradigmatischen Fall des Zeugnisses, wo die Aussagen des Zeugen als Wissensquelle, als bloße Faktenaneignung für sein Publikum zu dienen vermögen . Dies dagegen ist nicht die eigenartigste und distinktivste Art der epistemologischen Werte, die uns die Kunst verschafft. Die andere hat es mit der Bewusstseinssteigerung sowie Verständnisvertiefung bezüglich gewisser Fragestellungen zu tun, entweder durch spezifische, kraftvolle und involvierende Art der Tatsachenvermittlung , oder eben durch die Präsentierung der Haltung, Einstellung oder Ansicht des Künstlers, welche sich für uns als erhellend oder herausfordernd herausschälen könnten

U suvremene rasprave o svjedočanstvu C. A. J. Coady uveo je pojam patologije. Radi se o stanovitim otklonima od normalnih slučajeva svjedočenja zbog kojih epistemička vrijednost takvih iskaza postaje dvojbena. Temeljem Coadyjeve analize komunikacijskih akata pokušale smo identificirati uvjete ne-patološkog svjedočanstva kako bismo propitale može li se fikcija smatrati svjedočanstvom. U članku argumentiramo u prilog stava da je moguće govoriti o fikcijskom svjedočanstvu jer praksa fikcije ne krši postavljene uvjete epistemičke odgovornosti govornika/autora; proizvodi epistemičku korist za čitatelja koja predstavlja legitimni epistemički cilj

U ovom radu želimo istražiti različite epistemološke koristi koje dobivamo putem nekih umjetničkih djela, pri čemu smo primarno usredotočeni na narativne umjetnosti. Tvrdimo da u određenom smislu, narativne umjetnosti mogu biti slične svjedočanstvu, utoliko što pružaju informacije koje mogu biti epistemološki vrijedne za kognitivne djelatnike kakvi smo mi. Razlikujemo barem dvije šire kategorije tih epistemoloških vrijednosti, od kojih prva uključuje ‘navođenje činjenica’ i u tom je smislu pandan paradigmatskom slučaju svjedočanstva u kojem ono što informator govori može biti izvor znanja za publiku koja time naprosto dobiva činjenice . Međutim, to nije najsvojstvenija i najznačajnija vrsta epistemoloških vrijednosti koje dobijemo iz umjetnosti. Druga kategorija tiče se povećavanja svijesti ili produbljivanja razumijevanja o nekom fenomenu, koji se može odvijati na dva načina: ili pružanjem činjenica na specifično snažan i prožimalački način , ili prezentiranjem stajališta, stava ili mišljenja umjetnika koji nam može biti prosvjetljujući ili pak predstavljati izazov našem stajalištu