Drago Djuric

U ovom radu pokusacemo da ponudimo opstiji nacrt za razmatranje odnosa izmedju toga kako se na pitanje religijske tolerancije gleda u dva dokumenta koja hriscanska i islamska religijska tradicija priznaju i slave. Rec je o Milanskom ediktu i o Ustavu Medine. Ovi dokumenti su za svoje vreme bili revolucionarni. Medjutim, sami ovi dokumenti, kao i religijska ucenja, na kojima su oni zasnovani, ne mogu biti merilo za uredjivanje odnosa u nase vreme. Oni su izlozeni u pojmovnom okviru i u vrednosnom sistemu koji je vladao u doba kada su ta ucenja i ti dokumenti nastali. Mnogi odnosi koji su tada postojali, danas ne postoje. Na primer, u Milanskom ediktu afirmise se opste pravo na religiju, a u Ustavu Medine uzajamna tolerancija avramovskih monoteistickih religija, dok se osobe koje danas nazivamo ateistima ili agnosticima uopste pominju.

U ovom clanku bice izlozena polemika o kalam kosmoloskom argumentu, koja je razvijena u srednjovekovnoj islamskoj teologiji i filozofiji. Glavni momenti ove polemike bili su izlozeni stolecima pre u Filoponovoj kritici Aristotelove teze da je svet vecan i da nije moguca aktuelna beskonacnost. Filopon prihvata tezu da je aktuelna beskonacnost nemoguca, ali on misli da, upravo zbog toga, svet ne moze biti vecan. Naime, prema Filoponu, nesto ne moze da nastane ako njegovo po?stojanje zahteva prethodno postojanje beskonacnog broja drugih stvari, od kojih jedna dolazi posle druge. Filopon i njegovi sledbenici u srednjevekovnoj islamskoj teologiji, zvani kalam teolozi, ponudili su argumente protiv koncepcije temporalno beskonacnog univerzuma, koji bi bio shvacen kao sukcesivni kauzalni lanac. S druge strane, srednjovekovni islamski mislioci, zvani falasifah /filozofi/ ili aristotelijanci ponudili su argumente u prilog Aristotelove koncepcije vecnosti univerzuma. Odlucujuci problem u raspravi izmedju kalam i falsafa srednjovekovnih muslimanskih mislilaca bio je problem beskonacnosti. U ovom clanku bice prikazani neki od krucijalnih momenata tih argumenata.